Ljudi u crnom

Oni se brinu da ćutite zauvek



Albert Bender, direktor američke UFO organizacije iz Konektikata, rešio je da 1953. godine, svoje zapanjujuće otkriće objavi svetu. Tvrdio je da zna sve tajne vezane za leteće tanjire i da će uskoro o tome moći da se čita u svim novinama širom sveta.
Međutim, nekoliko dana pre objavljivanja tog senzacionalnog otkrića, Bendera su posetila tri čoveka obučena u crno, sa crnim šeširima duboko navučenim na čelo. Kao da su se ovi posetioci trudili da sakriju svoja lica. Saopštili su, da mu, mada upoznati sa značajem njegovog otkrića, neće dozvoliti da to otkrije svetu. Njegova dužnost je da ćuti i ne govori više ništa.

Po načinu govora i zbog takve zabrane, Benderu se učinilo da su ljudi u crnom predstavnici neke vladine organizacije. Toliko su fa preplašili pretnjama, da se nije usudio da objavi ono što zna i što je nameravao da predoči javnosti. Kako je sam rekao: ‘Misterija letećih tanjira više nije misterija. Dokaza o tome imam, ali mi je zabranjeno objavljivanje bilo kakvih podataka. Želeo sam da u Kosmičkoj reviji objavim kompletnu priču, ali s obzirom na tematiku kojom se bavim, stavljeno mi je do znanja da to i ne pokušavam. Svima vama, koji se bavite proučavanjem fenomena NLO, savetujem maksimalnu opreznost’..

Bender je odbijao da objavi istinu sve do 1962. godine kada se pojavila njegova knjiga ‘Leteći tanjiri i tri čoveka’. On tvrdi, da je ubrzo posle otvaranja svog biroa – organizacije za proučavanje NLO-a, postao učesnik čudnog Ljudi u crnom – Albert Benderfenomena. Tu je uključeno i prvo telepatsko upozorenje da ne bi trebalo da nastavi sa proučavanjem letećih tanjira.

Jedne večeri, dok je gledao televiziju, neobičan svetlseći objekat se materijalizovao u sobi. U sledećem trenutku je postao svestan prisustva nekog muškarca u fotelji preko puta njega. Imao je neobične oči, poput malih sijalica koje su svetlele u mraku. Figura je zatim nestala, pa se ponovo pojavila i nestala. Vrata su se iznenada otvorila i ugledao sam kako kroz njih isijava neobična plava svetlsot. U centru te svetlosti bio je neki objekat. Povikao sam da prestanu sa zafrkavanjem i da se pojave vež jednom. Tada je svetlost polako počela da bledi, pretvarajući se u jasnu sliku dva svetleća oka. Soba je ponovo postala normalna, izuzev jakog mirisa sumpora, koji se zadržao.

Miris sumpora je karakterističan za sve Benderove susrete sa nepoznatima. Petnaesti mart 1953. Međunarodna organizacija za proučavanje NLO-a je izabrala kao dan, kada će članovi širom sveta poslati vanzemaljcima telepatsku poruku, moleći ih da uspostave kontakt sa ljudima i pomognu svetu da razreši svoje probleme.

ASTRALNI DVOJNIK


Utvrđeno je tačno vreme slanja poruke, a svaki član je zamoljen da je mentalno ponovi nekoliko puta. Bender je legao na krevet, opustio se i dok je po treći put mentalno ponavljao poruku, osetio je strahoviti bol u glavi. Osetio je miris zapaljenog sumpora i ledenu hladnoću. Kada je otvorio oči, shvatio je da lebdi iznad kreveta. Kao da je njegov astralni dvojnik napustio telo, koje je još uvek Ljudi u

crnom – Astralna projekcijaležalo na krevetu. Tada je začuo glas. Glas upozorenja da ne kopa više po tajnama Univerzuma. Glas je rekao: ‘Mi imamo specijalni zadatak koji ljudi ne smeju sprečavati i ometati. Mi smo među vama i dobro znamo svaki vaš potez i nameru. Molimo vas da shvatite, mi smo na vašoj planeti!’

Benderov astralni dvojnik se, bukvalno, stropoštao nazad u telo. Uspeo je da se pridigne, osećajući i dalje glavobolju, vrtoglavicu i nelagodnost. A zatim je ugledao još nešto: ‘Soba je lagano tonula u mrak, mada je još uvek bilo vidljivo. Primetio sam tri figure u sobi. Lebdeli su iznad poda. Osetio sam svetlost u sebi, kao da je nešto čudno pročistilo moje telo. Tri figure su postajale jasnije. Ličili su na sveštenike obučene u crno. Lica su im sakrivali šeširi, pa nisam mogao jasno da vidim, ali oči sve trojice su svetlele u polumraku, fokusirajući me’.

Došljaci su preneli Benderu telepatsku poruku da su oni već posetili Zemlju i da ih ljudi ne smeju uznemiravati sve dok njihova misija ne bude okončana: ‘Oblik u kojem nas vidiš, nije naš prirodni izgled. Ali, smatramo da je neophodno preuzimanje forme zemaljskih bića, bar dok boravimo među vama. Tokom vremena, uspostavili smo kontakte sa nekima od vas i izgradili baze na određenim tačkama vaše planete. Izabrali smo da kontaktiramo sa tobom jer si običan , nećeš moći da otkriješ svetu našu tajnu, jer niko neće poverovati u tvoju priču’. Zatim su Benderu poklonili mali disk, veličine novčića. Ako ga bude čvrsto držao u ruci, uključio radio i tri puta ponovi reč ‘Kazik’, moći će da stupi u kontakt sa njima.

Tokom svog sledećeg kontakta sa trojicom ljudi u crnom, nekako je bio transportovan u jednu kružnu prostoriju, ispunjenu sjajnom svetlošću. Bender misli Ljudi u crnom – Vanzemaljcida bi to mogla biti i unutrašnjost letećeg tanjira. Njegov domaćin, otkrio mu je da je svrha misije vanzemaljaca prikupljanje hemijskih supstanci iz mora. Da bi ostvarili svoj cilj, razmestili su pripadnike svoje rase na brojnim značajnim funkcijama širom sveta, uključujući i Pentagon.

Njihova moć je takva, da pritiskom na dugme mogu uništiti celu planetu. Benderu su pokazali trodimenzionalne slike raznih prizora, između ostalog i sliku monstruoznog stvorenja koje ga je veoma uplašilo. Tokom prikazivanja, domaćin je nestao. Bender je zatim čuo njegov glas, ali istovremeno, bio je to i glas monstruma sa trodimenzionalne slike: ‘Ovo je naš realni izgled na planeti sa koje potičemo. Na našoj planeti postoje tri pola – muški, ženski i vođe. Ženke polažu jaja onda kada je potrebno obnoviti rasu’.

Treći put, vanzemaljci su odveli Bendera u jednu od svojih baza na Antarktiku. Tada je izbliza video leteće tanjire, garaže u kojima su smešteni, prostorije i laboratorije i konačno, devet stopa visoko biseksualno biće – zapovednika baze koji je imao iste svetleće oči kao i ostali. Rekao je: ‘Zemlju posećujemo od 1945. godine, a ovde ćemo ostati još petnaest godina po vašem kalendaru. Mnoge pripadnike tvoje rase odveli smo na našu planetu radi ispitivanja i da bi se naši stanovnici upoznali sa postojanjem drugih oblika života. To će se i tebi dogoditi, ukoliko otkriješ ljudima svoja iskustva u vezi sa nama’.

Zatim je odveden u neku vrstu laboratorije, gde je bio izložen izuzetno jakoj sveetlosti koja je manjala boju od bledo do jarko ljubičaste i gde su mu napomenuli: ‘Posle ovoga, naši instrumenti će moći da te pronađu uvek. Ovo je neophodno, jer te moramo držati pod neprekidnom prismotrom. Ako ikada otkriješ našu tajnu, potrebno je samo da pritisnem dugme i tvoje telo će biti dezintegrisano’.

Suočen sa takvom pretnjom, Bender je odlučio da rasformira svoju organizaciju. Naređeno mu je da komunikacijski disk čuva sakriven. Kada disk nestane, biće to znak da su vanzemaljci završili svoju misiju, i da mu je dozvoljeno Ljudi u crnom – 1da ispriča ljudima svoja iskustva. Prema Benderu, disk je nestao 1960. godine. Iz kutije gde ga je čuvao, dopirao je samo slab miris sumpora.

Poseta ljudi u crnom Albertu Benderu je samo jedna od mnogih sličnih poseta drugim ljudima, čiji se tragovi mogu pratiti kroz vekove. Pojava trojice ljudi obučenih u crno je skorašnji fenomen, jer su se ranije uglavnom pojavljivali pojedinačno. Ranije se smatralo, da su ljudi u crnom članovi vladinih organizacija, posebno CIA-e. Veoma često, interesovali su se za dostignuća i saznanja onih, koji se i profesionalno i amaterski bave fenomenom NLO-a. Izgledalo je da i sami poseduju veliko znanje o letećim tanjirima, i da im nikakva tajna nije nepoznata.

U hebrejskoj i hrišćanskoj tradiciji, crno je uvek bilo simbol zla, a belo – dobra. Ljudi su se oduvek plašili mraka, crne neprozirne tame iz koje ‘nešto’ vreba, dok je belina dana donosila radost i smirenje.

Montegju Samers je 1933. godine napisao knjigu pod imenom ‘Vukodlak’, u kojoj spominje slučaj mladog Francuza koji je 1603. na suđenju javno priznao da je kao vukodlak otimao decu i pio im krv. Mladić je, opsednut sujeverjem, zaista verovao u ono što priča, ali poenta ovaga nije u tome. Najzanimljivija je njegova tvrdnja, da nije imao drugog izbora jer je bio u vlasti Gospodara Šume, čoveka obučenog u crno koji je dolazio iz drveća i naređivao mu šta da radi.

Devojke koje su bile optužene da su veštice, imale su slične priče. Priče o čoveku u crnom koji ih je navodio na zlo.

IZGLED LJUDI U CRNOM

Ljudi u crnom su, uglavnom, srednjeg rasta, bledog, žućkastog ili maslinastog tena, bez kose, kosih i sjajnih očiju. Ono što ih najviše karakteriše, to su savršeno Ljudi u crnom -Izgleddoterana crna odela, koja su davno izašla iz mode. Bilo je slučajeva gde su nosili i vojničke uniforme. Na izgled govore normalno, mada je, ponekad, veoma uočljiv njihov mehanički način pričanja, kao da su u pitanju roboti. U nekim slučajevima, odlazili su brzo zbog gubitka energije. Pojavljuju se u crnim, luksuznim, dobro očuvanim kolima, veoma stare godine proizvodnje. Posledice poseta ljudi u crnom su jaki bolovi glave, gubitak memorije, osećanje jakog i neprijatnog mirisa bez ikakvog uzroka.

Postoje mnoge teorije o ljudima u crnom. Među Amerikancima, najzastupljenije je verovanje da američka vlada, kao i američka vojska, kriju informacije o vanzemaljcima. Prema statistikama, dva od svaka tri Amerikanca veruje o ovo, što je 73 odsto mladih. Stoga, ljudi u crnom su vladini agenti ili, u nekim slučajevima vojnici čiji je zadatak da spreče očevidce i istraživače da šire sumnju među narodom.


POD KONTROLOM PENTAGONA

Tek u 20.veku, pojavljuju se svedočenja da ljudi u crnom zastupaju neke od vladinih organizacija. Ramona Klark, američki ufolog, ispričala je slučaj svog kolege, UFO istraživača, koga su neprestano uznemiravala tri čoveka u crnom.

Dolazili su uvek crnim kadilakom. Zlokobni auto ga je pratio gde god da je krenuo svojim kolima, a jednom zamalo nije sleteo sa puta. Ljudi u crnom su mu Ljudi u crnom – Plava knjigapretili i zahtevali da ono što zna zadrži za sebe, jer bi drugačije ponašanje bilo protumačeno kao nepatriotsko. Na osnovu toga, zaključio je da se radi o vladinim ljudima.

Još jedan američki pisac, koji je tvrdio da američka vlada poseduje oboreni leteći tanjir, izjavljuje da su ga posetila tri čoveka obučena u crno, u crnom automobilu, preteći mu strašnim posledicama ukoliko nastavi sa objavljivanjem svojih tvrdnji.

Slučaj broj 52 iz dokumentacije projekta ‘Plava knjiga’, opisuje na 18 strana doživljaj Reksa Heflina, saobraćajnog inspektora iz Kalifornije. Heflin je uspeo da snimi tri polaroid fotografije metaliziranog diska na nebu iznad auto-puta u blizini Santa Ane. Slučaj je dobio značajan publicitet, a istraživali su ga i vojni i civilni stručnjaci.

Heflin je primio ogroman broj telefonskih poziva. Između ostalog, pozvao ga je i čovek iz Severnoameričkog ministarstva odbrane – NORAD (slika desno dole, ulaz u NORAD), kome je Heflin predao originalne fotografije. Fotografije mu nikada nisu vraćene, a predstavnici NORAD-a su uporno tvrdili da ni jedan njihov službenik nije posetio Heflina.

Na svu sreću on je fotokopirao originale snimljene 3.avgusta 1965. godine. Nešto kasnije, još jedan neobičan posetilac, razgovarao je sa očevicem. U zvaničnom izveštaju komisije piše: ‘Kako tvrdi svedok, 1.oktobra 1967. godine, u početnom delu naše istrage, posetio ga je oficir Vojnog vazduhoplovstva, koji je imao sasvim ispravna dokumenta na ime Ljudi u crnom – Ulaz u Noradkapetana C.H.Edmonds. Oficir je Heflinu postavio veći broj pitanja, uključujući i pitanje: ‘Da li nameravate da povratite originalne fotografije?’

Svedok tvrdi da je oficir ispoljio primetno olakšanje, čuvši njegov negativni odgovor. Zatim ga je upitao šta zna o Bermudskom trouglu. Razgovor se odvijao na terasi ispred kuće.Tokom ispitivanja, svedok je primetio parkirana kola preko puta, sa prilično nečitkim natpisom na vratima. Na zadnjem sedištu kola, svedok je video još jednu osobu, kao i ljubičasti bljesak – za koji je smatrao da predstavlja refleks svetla sa komandne table automobila. Svedok smatra da je razgovor sniman, a on fotografisan.

Kasnije se ispostavilo da ni jedan kapetan C.H.Edvards, od četvorice koliko ih je u avijaciji, ne odgovara opisu Heflinovog posetioca. Njegovi susedi su u nekoliko navrata primetili vojne automobile parkirane blizu kuće u vreme, kada je Heflin bio odsutan

POSETE LJUDI U CRNOM

Robert Ričardson, jedne julske noći, vozio se u svom automobilu kada je primetio nepoznati objekat koji mu je stajao na putu. Brzo je zakočio, ali nije mogao da izbegne sudar. Na sreću, sudario se pri maloj brzini. Bio je iznenađen kada je video kako ovaj objekat nestaje neposredno nakon sudara. Slučaj je prijavio policiji, ali na mestu sudara nisu pronađeni nikakvi tragovi niti bilo kakvi Ljudi u crnom – Posete 1ostaci. Tek nekoliko dana kasnije, Ričardson je pronašao metalni predmet za koji je bio ubeđen da pripada UFO-u.

Tri dana kasnije, u 11 sati uveče, Ričardsona su posetila dva čoveka u crnim odelima koji su se raspitivali o ovom sudaru. Ni u jednom trenutku se nisu identifikovali. Nakon ispitivanja Ričardsona, ljudi u crnom otišli su u crnom kadilaku iz 1953. godine. Ričardson je uspeo da zapiše registarski broj kola – za koji se ispostavilo da još nije izdat!

Ljudi u crnom su još jednom posetili Ričardsona, ali ovog puta da bi se raspitali o metalnom predmetu za koji su znali samo on, njegova supruga i dva istraživača. Ričardson tvrdi da su mu ljudi u crnom prilikom ove druge posete zapretili: ‘Ako želite da vaša supruga i dalje bude tako lepa kao što je sada, bilo bi bolje da nam vratite predmet koji ste pronašli’.

Pol Miler je bio očevidac pojave UFO-a iz kojeg su se pojavila dva humanoidna bića. Miler je pucao i veruje da je ranio jednog od njih. Zatim su ga posetila tri čoveka u crnom koji su se veoma grubo ponašali. Miler kaže: ‘Rekli su da imaju neki izveštaj. Delovali su mi kao da sve znaju o meni – moje ime, gde radim…’Ljudi u

Englez Džim Templton, vatrogasac, takođe je imao ‘čast’ da ga posete ljudi u crnom. Najinteresantnije u ovom slučaju je to što su posetioci otišli u luksuznom crnom jaguaru britanske proizvodnje.

Herberta Hopkinsa, koji se bavi hipnozom ljudi koji su imali bliske susrete sa vanzemaljcima, nazvao je čovek koji se predstavio kao podpredsednik ufološke organizacije iz Nju Džersija. Rekao mu je da želi da razgovara sa njim o slučaju na kojem je tada radio. Pet minuta nakon ovog razgovora, pojavio se ćelav čovek, bez trepavica i obrva, bledog tena u crnom odelu i sa šeširom i kravatom iste boje. Nakon razgovora o novčićima koji su imali veze sa slučajem na kojem je tada radio Hopkins, čovek u crnom ga je zamolio da uzme jedan od novčića i da se zagleda u njega.

Hopkins je bio zaprepašten kada je video da novčić postaje proziran, a zatim i nestaje. Čovek u crnom mu je rekao da nikad više niko neće ponovo videti ovaj novčić na ovoj planeti. Nastavili su da razgovaraju i Hopkins je primetio da ovaj čudan čovek svaki put govori sve sporije, a zatim je rekao: ‘Energija mi je pri kraju. Moram da idem’. Otišao je gegajući se.

UBIJAJU ISTRAŽIVAČE?

Dominik Lučesi, istraživač, smatra da ljudi u crnom dolaze iz nepoznate zemaljske civilizacije, možda podzemne, i imaju prolaz u našu zonu kroz određene tačke na planeti, kao što su: pustinja Gobi, Amazonija i Himalaji.

Rut Montgomeri, u svojoj knjizi ‘Vanzemaljci među nama’, objašnjava teoriju da su vanzemaljci već na našoj planeti. Prema njenim rečima, ljudi u crnom bi mogli Ljudi u crnom – Naučnicibiti posetioci sa druge planete.

Misteriozni ljudi u crnom, takođe su umešani i u slučajeve smrti pod čudnim okolnostima nekih istraživača UFO-a. Svaki put kada neki istraživač umre, a da to nije prirodnom smrću, ljudi u crnom su glavni osumnjičeni.

Portland Ron Rumel, u avgustu 1966. godine, pronađen je ubijen metkom iz pištolja koji je ležao pored njega. Na prvi pogled, sve je delovalo kao samoubistvo, ali kada je utvrđeno da je oproštajno pismo napisala levoruka osoba, a on je bio dešnjak, i da na pištolju nije bilo Portlandovih otisaka, ljudi u crnom su ponovo postali glavni osumnjičeni.

Ljudi u crnom su osumnjičeni i u slučajevima istraživača Morisa K. Džesupa, koji je, navodno, isto izvršio samoubistvo, kao i u slučaju Kajli Blua, koji je ubijen i kome je ukradena disketa na kojoj su bile zabeležene sve informacije vezane za poslednji slučaj na kojem je radio.

U današnjem svetu država postaje ona dominirajuća sila koja upravlja ljudima, pa je možda i neizbežno što su danas ljudi u crnom proglašeni vladinim agentima i njenom produženom rukom. Da li je moguće, da danas neke organizacije civilnih autoriteta, koristeći stara i uvrežena sujeverja i strahove, zapravo, pokušavaju da uguše kritičke stavove onih koji se bore da istina bude dostupna svakome i čije znanje preti da razotkrije duboko potkopane državne tajne za koje vlasti ne žele da se sazna?

O ljudima u crnom – smatra se – verovatno nikada ništa nećemo saznati, jer i kada neko bude otkrio nešto o njima, biće sprečen da to javno iznese – od strane ljudi u crnom.